Nisam mogao majku ispratiti na bolji svijet.Ja vam ne HALALIM !

E sad ću vam ja ispričati svoju priču.

Rođen sam u jednom selu odmah kod Maglaja.

Moj je babo 42 godine radio sve i svašta, uglavnom u Natronu.

Danas ima penziju od 96 maraka i ne može sebi ni hljeba kupiti, iako je to pošten čovjek, koji nikad nije marke ukro ni od koga.

Cijeli je rat bio borac Armije Republike Bosne i Hercegovine i izgubio je tri prsta na ruci kada je ranjen na Majevici od četnika.

Branio je i odbranio državu, a država će ga otjerati u grob, jer mu je ta država uzela i crno ispod nokata.

Moja mama rahmetli bila je učiteljica u osnovnoj školi u Maglaju.

Umrla je prošle godine.

Moja je mama umrla od tuge.

Poplave su nam odnijele sve što smo imali. Ono malo kuće i zemlje odnijela je voda. Ostali bez ičega.

Nikada od države nismo dobili feninga pomoći. Dolazio je samo onaj momak iz Pomozi.ba i donosio nam hranu i odjeću i zbog toga sam mu dužan do smrti.

Kada mi je mama umrla, nismo imali novca za dženazu, pa je rođak iz Kanade poslao pare da bih ja mater mogao u tabut staviti.

Ja sam završio fakultet prije 5 godina, ali nikada nisam našao pravi posao, jer posla NEMA za običan narod. Babini sinovi i sinovi političara imaju svoje firme, svoja auta, kućerine, a mi možemo samo dahtat ko cuke za njima.

Radim kao konobar u kafani.

Gospodo BH POLITIČARI, ja vas krivim što mamu u tabut nisam mogao staviti jer ste meni i mom babi i mojoj familiji uzeli sve što smo imali. Opljačkali ste nas i dabogda vam dragi Allah vratio istom mjerom.

Ja vam halaliti nikada neću, a pozivam i sav narod Bosne i Hercegovine, da konačno ustane i kaže DOSTA VIŠE!!!

Istinit događaj o snazi dove

Vrijednost i bitnost dove za svakog vjernika je neizmjerna i velika, jer je dova najjače vjernikovo oružje koje mu je na raspolaganju u svakom vremenu i na svakom mjestu i koje mu ne može niko oduzeti i zabraniti

O dovi se može govoriti sa raznih aspekata, jer dova je ibadet, Allah voli kad se od Njega traži, a sve što Allah voli spada u ibadet. Dova ima svoje adabe, preduslove da bi dova bila primljena, vremena u kojima Allah, dželle še'nuhu, ne odbija dove svojih robova, način činjenja dove i druge bitne stvari usko vezane za dovu. No međutim, ovom prilikom ne želim govoriti o ovim stvarima, već želim da vam prenesem jednu istinitu priču, a koja će biti dovoljan vaiz svakome ko je pročita, a pogotovo onima koji su zaboravili na dovu i ne koriste je osim u rijetkim slučajevima. Na nama je da shvatimo i spoznamo vrijednost i jačinu dove i da ne dozvolimo da to oružje koje ne posjeduje niko mimo muslimana ostane neupotrebljeno pogotovo u ovim vrlo teškim i iscrpljujućim godinama, punim smutnji i iskušenja kako za muslimane Bosne i Hercegovine tako i za muslimane cijelog svijeta, jer kao što i sami možemo primijetiti da samo što se neko iskušenje smanji i splamsa, pojavi se drugo i to još teže od prethodnog, kao što kaže Allahov miljenik Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem:"Neće nastupiti nijedno vremensko razdoblje, a da ono koje slijedi ne bude gore od njega, sve dok se ne sretnete sa svojim Stvoriteljem".(Buharija)

 

Ovo je istinit događaj koji se desio jednom našem bratu po vjeri po imenu Halid b. Muhammed b. Alijj el-Vuhejbi iz Rijada, koji nam pripovijeda jadan svoj doživljaj koji mu se desio u gradu Mekki. Prenoseći nam ovaj svoj slučaj, Halid kaže:

"Ovo je priča koja u sebi nosi velike pouke, a koja se meni lično dogodila, koju želim vama prenijeti u nadi da će se od nje okoristiti svaki onaj ko je pročita ili da će povratiti nadu u srce onome ko je molio, molio, i na kraju odustao od činjenja dove Allahu, dželle še'nuhu.

Jednog dana dok sam bio u mekkanskom haremu radi klanjanja podne namaza, nakon proučenog ikameta, jedan čovjek iz safa ispred mene me je pozvao da popunim prazninu do njega, što sam i učinio. Nakon završenog farz namaza, povukao sam se malo iz safa i sjeo turski i počeo da učim zikr poslije namaza. Dok sam veličao Allaha, azze ve dželle, primjetio sam čovjeka otrcane i poderane odjeće, na kome su vidno bili tragovi siromaštva, kako smireno i skrušeno stavljenih ruku na svoja stegna sa stidom, upućuje dovu Allahu, tebareke ve te'ala. Stavio sam ruku u svoj džep i izvadio novčanik u kome je bilo novčanica raznih apoena:od jednog, pet i deset rijala. Uzeo sam novčanicu od pet rijala, smotao je u šaku, otišao do te osobe i uz nazivanje selama pružio ruku da se sa njim rukujem i da mu u ruku stavim tih pet rijala kako ne bi niko primijetio. Kada je osjetio pod mojim dlanom novčanicu, ne znajući u kojem je apoenu, povukao je ruku ne uzimajući novac i rekao: "Allah da te nagradi svakim dobrom", ne znajući o kojoj se novčanici radilo. Rekao sam mu: "Zar nećeš uzeti?" Ne odgovorivši mi na moje pitanje, pomislio sam da je od onih koji su skromni, koji ne uzimaju od ljudi. Vratio sam novac u svoj džep, povukao se malo nazad i ustao da klanjam podnevske sunnete. Dok sam bio na namazu, primjetio sam da se ta osoba povremeno okreće i gleda u mene, kao da čeka da završim sa namazom. Kada sam predao selam, došao je pored mene, nazvao selam i upitao: "Koji iznos novca si mi davao?" Rekao sam:"Ja sam ti davao, a ti si odbio i nije bitno da li se radilo o jednom ili stotinu rijala!" Rekao je:"Preklinjem te Uzvišenim Allahom da mi kažeš koliko si mi davao?" Rekao sam mu:"Ne preklinji me Allahom, to što je bilo između nas dvojice je završeno". Na to on reče: "Molio sam Allaha da mi podari pet rijala, pa koliko si mi davao"? Rekoh: "Tako mi Allaha, pored kojeg drugog boga nema, davao sam ti pet rijala". Čovjek je tada zaplakao, a ja sam ga upitao: "Da li ti treba više?" "Ne!"-odgovori, te dodade: Subhanallah, dok si mi stavljao pare u ruku, nisam bio završio sa dovom tražeći od Allaha tu svoju potrebu." Pitao sam ga:"A zašto si onda odbio uzeti kad sam ti davao?" Reče:" Nisam se nadao da će mi Allah tako brzo uslišati mojoj molbi i na taj način." Rekoh: "Subhanallah, Allah doista sve čuje, blizu je nas, odaziva se dovi i nije potrebno da On siđe sa neba i da ti dadne ono što si tražio, već On nekog od Svojih robova potčiniti da ti udovolji tvojoj potrebi."

Na kraju, dao sam mu onih pet rijala jer je odbio da uzme više od toga."

Slavljen neka je Uzvišeni Allah koji kaže:"A kada te robovi Moji za Mene upitaju, Ja sam, sigurno, blizu: odazivam se molbi molitelja kada me zamoli…(El-Bekare, 186)

Stoga, draga braćo i cijenjene sestre, neka nam uvijek na umu bude da Allah sve čuje, sve zna i da kada nešto hoće da bude, ne preostaje Mu ništa drugo osim da kaže:"Budi!" i ono bude.

I na kraju želim još samo da spomenem riječi Allaha, dželle še'nuhu, koji kaže:"Gospodar vaš je rekao: Pozovite Me i zamolite, Ja ću vam se odazvati!" (Gafir, 60)

A Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u hadisu kojeg prenosi 'Ubade b. Samit, radijallahu anhu, je rekao: "Kada god musliman uputi dovu, Allah mu je primi ili ga u veličini dove zaštiti zla, ukoliko ne moli grijehom ili prekidanjem rodbinskih veza.

-Neko od prisutnih reče: Znači da učimo dove što više!

-Allah još više dovu prima – odgovori mu Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. (Tirmizi, hasen-sahih)

Molim Allaha, azze ve dželle, da popravi stanje muslimana u BiH i u cijelom svijetu, da muslimanima podari da se čvrsto drže Njegove vjere kao što su je se držali naši dobri prethodnici od ashaba, tabi'ina i onih poslije njih, i da se u tome ne boje ničijeg prijekora.

Evo kako je Srbijanka okusila slast Ramazana od siromašnih imigranata

Oko mene grupa arapskih momaka koji spavaju ispred na klupama držeći pod glavom sve svoje bogatstvo, malo dalje tri prostitutke, a sa druge strane dva muškarca, beskućnika…

 

Društvene mreže zapalila je ispovest jedne devojke iz Srbije koja je provela noć na železničkoj stanici u Mađarskoj.

O tome šta joj se sve dogodilo te noći, napisala je fantastičan status na svom Fejsbuk profilu.

U Mađarsku je otputovala zbog razgovora za posao, a morala je da prenoći na autobuskoj stanici kako bi stigla na vreme. Ono što je doživela je stvarno neverovatno.

Prenosimo vam najzanimljivije delove:

“I shvatam sledeće: “Biću sama noću u Budimpešti i moram da smislim mesto gde ima ljudi, koje je noću otvoreno i gde ima policije za svaki slučaj”.

Nakon grozničavog isčitavanja raznih sajtova zaključujem da ja jedino mogu da idem na Keletiželezničku stanicu. I kroz glavu mi prođe “narkomani, beskućnici, prostitutke, narko dileri, perverznjaci… Hej, ali tu sigurno mora da ima i policije”. Znate da putujem često i takođe mi nije strano da putujem sama, ali pomisao da ću biti sama na železničkoj stanici noću u Mađarskoj mi je bila poprilično zastrašujuća.

U toku puta upoznajem saputnicu sa kojom sam čavrljala tih par sati puta. Mađarica iz Budimpešte, zove se Vera po prabaki Srpkinji. Vera, kada sam joj iznela svoj genijalni plan o noći na Keleti stanici, uplašeno kaže da to ne dolazi u obzir i poziva me da budem kod nje u stanu dok ne pođem na sastanak.

Nije li to nešto tako čovečno i plemenito? Devojka koja me nikada pre nije videla mi je, meni potpunom neznancu, ponudila da budem kod nje da ne bih bila sama noću u stranom gradu. Iako me je zaista duboko dirnula ova ljudskost, moje lepo vaspitanje mi nije dozvoljavalo da u nečiju kuću uđem u 3 ujutru. Vera i ja smo razmenile brojeve i Vera mi je slala poruke na svakih 40-tak minuta do jutra da se uveri da li sam u redu.

Draga Vera, hvala ti što si mi potvrdila da ljudska dobrota nije u nestajanju, što postoje ljudi koji i dalje veruju da je čovek čoveku brat, a ne vuk.

I tako 2.30 ujutru (naravno Marfijev zakon – granični prelazi su bili pusti nigde žive duše i naravno da sam imala vozača manijaka koji je jurio kao muva bez glave po autoputu), ja u poslovnom izdanju sa laptop torbom ispred Keleti stanice oko mene grupa arapskih momaka koji spavaju ispred na klupama držeći pod glavom sve svoje bogatstvo, malo dalje tri prostitutke, a sa druge strane dva muškarca, beskućnika rekla bih, koji u neverici gledaju s koje planete sam ja pala…

Malo dalje mađarski beskućnici, neki narko dileri koji vrbuju par engleskih pijanih turista koji i ne znaju gde se nalaze i non stop vrište kako je Beč fenomenalan grad i da su ‘ovde’ najbolji ljudi (i dalje se nadam da su ipak potrefili posle voz za Beč, ako su uopšte i želeli da idu tamo) i par prostitutki koje gledaju da nađu klijente.Smestim se na jednu klupu, pustim Brejkerse i molim Boga da što pre svane. Prilazi mi čovek i pokušava da mi nešto objasni na mađarskom i nakon mog dobro veče na engleskom vadi svoju legitimaciju – mađarski policajac u civilu koji mi posle na savršenom engleskom kaže da želi da vidi moju voznu kartu i pasoš. Jer logično ja sedim u tri noću na želežnickoj stanici, normalno je da putujem negde. I još “logičnije” ja tu kartu nemam, jer ja i ne putujem nigde.

Već mi je scenario u glavi, sad će da me privede, neću stići na sastanak, platiću sto odsto neku kaznu jer ‘poznato je da Mađari ne vole Srbe i uvek pišu nama neke kazne, jer nas mrze’.

Ništa od toga se nije desilo. Ispričala sam mu šta ja to zapravo radim na železnickoj stanici. Da li je on bio dobre volje ili se sažalio sve u svemu ili je samo dobar čovek, on se samo nasmejao i pitao da li mozda želim čaj ili kafu (ponoviću mađarski policajac, ja strani drzavljanin) i rekao da će me obići on ili njegov kolega za pola sata da vide da li sam ok i poželeo mi uspeh na poslovnom sastanku. Usput se sagnuo i pokrio jednu baku koja je spavala na klupi i ostavio čokoladicu. Na svakih pola sata je prolazio tuda i mahnuo mi.

Dragi mađarski policajcu, hvala ti što si dokazao da policiju ne čine samo korumpirani policajci i nezainteresovani pojedinci. Ne, niste svi isti.

Vozovi su dolazili i prolazili. Pitala sam se kako to izgleda spavati na podu železničke stanice uz pisak sirena na svakih pola sata. Odgovor mi je došao neočekivano u obliku male, skakutave, preslatke devojčice. Bilo je oko tri ujutru, ona je bila budna a njeni roditelji i ostatak porodice je spavao u uglu.

Dotrčala je do mene i nesto veselo krenula da priča na arapskom, a kako je moje znanje arapskog svedeno na 20-30 izraza koji su mi ostali u sećanju, nismo baš nešto mnogo mogle da komuniciramo, ali nas dve to nije sprečilo. Ona je sela pored mene i nastavila da priča, uhvatila me za ruku i gledala moje nalakirane nokte i veselo čavrljala. Bila sam smešna sebi kako na nekoj mešavini arapsko-turskog pokušavam da je pitam odakle je, pa onda na engleskom i tek onda se setim da ne komplikujem i na čistom srpskom kažem Irak ili Sirija.

Malena se trgla, tužno me pogledala i rekla Sirija. Verovatno je i ona mene pitala odakle sam i sama donela zaključak da mora da sam iz Turske, ukoliko sam je dobro razumela. Na pomen Beogradaveselo se našmesila i klimnula glavicom, a tek kad sam izvadila kekes, ih te sreće. Sad, kako objasniti detetu koji ne govori nijedan jezik koji ja znam da ide i pita mamu da li sme da uzme keks. I onda shvatite koliko je zapravo lako sporazumeti se čak i kada ne govorite isti jezik. Najjednostavnije prstom, ono što se smatra nekulturnim i primitivnim za “razvijeni i civilizovani svet”, pokažeš keks pa mamu i klimneš glavom.

Otrča ona, probudi mamu, koja je prvo uplašeno reagovala misleći šta se dogodilo. I tačno se video izraz olakšanja da je u pitanju samo keks, da je niko nije napao, povredio… Majka se nasmešila klimnula glavom i pogledala u mom pravcu i opet se nasmešila, stavila ruku na grudi blago povila glavu u znak zahvalnosti. I povuče dete za rukav kada je malena krenula ponovo prema meni i tačno mogu da zamislim šta je rekla ‘Nemoj da budeš dosadna teti, to nije lepo’, ali mala se otrže i dođe kod mene.

I tako nas dve drugarice, jedna od 32 godine i jedna od 5 godina, jedna se zove Ivana, druga Nur sedele su do četiri ujutru na Keleti stanici i jele keks. Svaka je pričala na svom jeziku. Nur je uzela da crta, crtalo je dete svoj zivot, crtalo je kuće razrušene, tenk jer ona samo za to zna i ja sam počela da plačem. I onda je dete od 5 godina tešilo ženu od 32 godine, onako čisto dečije i ljudski, uzela je moju ruku u svoju i mazila je.

I baš zbog toga, ne mogu da dozvolim da neko arapsku decu i male azilante posmatra kroz prizmu budućih terorista, jer to su deca. Obično dete koje voli Plazmu i kao svaka petogodišnja devojčica voli nalakirane nokte i voli da igra crvene rukavice…

U toku je bio Sveti mesec Ramazan, a meni je prišla jedna baka i krenula da priča. Često mi se u Turskoj ili arapskim zemljama dešava da me tako identifikuju kao ‘svoju’, pa je i baka mislila da sam njihove gore list. Kako nismo mogle da se sporazumemo u pomoć nam je pritekao mladić sa susedne klupe. Mladi Sirijac sa odličnim znanjem engleskom.

Baka je inače baka male Nur i gledala je kako ja pričam sa njom i kako se igramo i pitala me da im se pridružim za šehur odnosno ramazanski doručak koji se jede pre svitanja.

I dođe ti da plačeš, kada shvatiš da te na doručak zove osoba koja je dočekala da svoju starost provodi po železničkim stanicama zbog gramzivosti i pohlepe svetskih političara. Koja je dočekala da neka evropska balavurdija skreće pogled na drugu stranu kada ih vidi jer ‘im ruše grad’. I kada shvatiš da ta osoba još uvek čuva dobrotu u svom srcu, porazi te činjenica kada shvatiš koliko malo takvih ljudi imaš u svom okruženju i koliko su večito nezadovoljni i nezahvalni za sve to imaju. I dođe ti da u pet ujutru pozoveš sve ljude iz svog telefonskog imenika i da im kažeš, kada ustanete budite zahvalni jer ste spavali u svom krevetu.

I hvala Nur i njenoj baki jer su mi podarili mogućnost da ovu priču napišem i da ponovo osetim istinsku zahvalnost za sve ono što mi je život pružio i čega me je poštedeo. Nadam se da njih na kraju ovog puta očekuje ono što i znači ime Nur – svetlost.

I jutro je svanulo, ja sam napustila Keleti stanicu, oni su ostali tamo. Nadam se da su srećni barem koliko i ja, jer sam za par sati učvrstila veru u ljude. I prestala da se bojim noćnih boravaka na zelezničkim stanicama, jer ponekad nije loše suočiti se sa svojim strahom i predrasudama.

A vi dragi prijatelji (koji ste pre svega imali strpljenja da ovo pročitate do kraja) ne skrećite pogled kada ih vidite na ulici, a ne skrećite pogled ni od svojih siromašnijih i nemoćnih komšija. Ako im je već život oduzeo puno toga, nema razloga da im neko oduzme i gazi ljudsko dostojanstvo. Ako možete trudite se da ljudima budete braća i sestre, ako ne možete nema potrebe da budete ni vukovi”.

[PRIČA] Mudri seljak i pametni građanin

 

Gonio putem seljak konja i na konju dvije vreće. Sustiže ga jedan ugladen građanin te upita:



- A šta ti je to u vrećama?



- U jednoj je žito a u drugoj kamenje – odgovori seljak.



- A šta će ti kamenje? – opet će građanin.



- Da mi ne kriva tovar! – mudro će seljak.



- Ama, zamila Boga – reče građanin – kakva ti je ta pamet, pa da zaludu goniš vreću kamenja. Zar ti nije bilo lakše da žito u dvije vreće raspoloviš, pa tako natovariš i opet tovar ne bi vago, a duplo bi bio lakši!



- E, Bogami ima zapravo – reče seljak – ja se nikad ne bi toga sjetio. Vala si ti neka pametna glava. Nego deder mi pomozi pa da tovar pretovarimo.



Pa ti seljak zastavi konja, spusti tovar, istrese kamenje, raspolovi žito u dvijte vreće, opet natovari, pa nastaviše put.



- Sami Bog te meni posl'o, – reče seljak građaninu – vidi se na tebi da si pametan i u svemu zgodan. De mi bogati reci kol'ko ti imaš konja?



- Nijednog? – reče građanin.



- A krava?



- Nijednu!



- Ovaca?



- Ništa!



- Kuću, belćim, imaš?



- Nemam, u jednog sam trgovca pod kiriju! – odgovara građanin.



Kad to ču, seljak zastavi konja, bez riječi raspremi tovar, skide vreće, svo žito sasu u jednu vreću, a u drugu nakupi kamenja te opet natovari konja kako je prije bilo.



- Ama, šta to uradi!? – upita građanin.



- Bježi od mene hiljadu konaka, i ti i ta tvoja pamet – reče seljak – ja vako gonim ima pedeset godina, ko što su mi babo i djed gonili, pa imam i kuću, i konje, i krave i ovce, a ti ni kučeta ni mačeta. Da te posluša, bi i ja, dina mi sve što imam izgubio! – reče mudro seljak.

Preporuka za post Bijelih dana i podsjećanje na sunnet posta šest dana ševvala‏

Sunnet Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, je post ponedjeljkom i četvrtkom, te tri dana u svakom hidžretskom mjesecu i to 13., 14. i 15. dan.

Pomenuti dani su u islamskoj terminologiji poznati kao “Bijeli dani” (Ejjamu bid).

Ebu Zerr, radijallahu anhu, prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Ko bude postio tri dana svakog mjeseca, kao da je postio cijelu godinu!“

I savjetovao je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, Ebu Zerra, radijallahu anhu, rijecima: “Ako postiš u mjesecu tri dana, onda posti 13., 14. i 15. dan!”

Kako se post u Bijelim danima nagrađuje desetorostruko, ova tri dana inšAllah vrijede kao trideset dana, što je jednako cijelom mjesecu.

Post tri bijela dana svakog mjeseca je prema tome jednak postu cijele godine.

Bijeli dani u mjesecu ševvalu 1436.H. su inšaallah  tri dana (29., 30. i 31. juli 2015. g.).

Preporučujem vam da svi mi koji možemo postimo Bijele dane i time oživimo još jedan sunnet Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i postignemo Allahovo, dželle se’nuhu, zadovoljstvo!

 Ne zaboravimo ni preporuku Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, za post šest dana mjeseca ševvala:

Prenosi Ebu Ejjub, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: «Ko isposti ramazan, a potom jos šest dana ševvala, kao da je postio cijelu godinu!' (Muslim)

Ne odgađamo post ovih šesta dana, ako to već nismo učinili, jer vrijeme „teče kao mutna voda“!

Piše: Nezim Halilović Muderris

Akos.ba